Od pamtiveka ljudi su pokušavali da isprave greške nastale prilikom pisanja. U početku su kao gumice za brisanje koristili kocke napravljene od voska ili gume. Korišćena je i vrsta poroznog kamena peščar. U Japanu su korišćeni komadi testa. Edvard Nairne je 1770 je počeo da koristi prirodnu gumu napravljenu od biljaka. I Edvard je koristio hleb za brisanje grešaka ali je slučajno umesto hleba uzeo parče gume i napravio revoluciju. Ta “gumica” nije bila praktična jer se mrvila, bila je osetljiva na vremenske promene i imala je neprijatan miris. Sve je to rešeno 1839.g. kada je Čarls Gudjir(Goodyear) osmislio novu metodu očvršćivanja gume – vulkanizaciju. Ovim postupkom je gumica postala izdržljivija i postala je dostupna širokim masama. Hymen Lipman je patentirao postupak pričvršćivanja gumice na vrh drvene olovke. Danas su gumice za brisanje uglavnom u obliku kvadrata. Postoji više vrsta gumica za brisanje kao i načina njihovog korišćenja: obična gumica prilikom brisanja ostavlja sitne mrvice na papiru koji se moraju ukloniti; gumica koja se koristi postavljanjem na grafit i koja briše tragove tako što ih upija(efikasnost ove gumice se smanjuje njenom upotrebom jer se smanjuje snaga absorpcije); gumica za brisanje koja podiže grafit sa površine bez potrebe da se pritiska i trlja gumica o papir;…