Beli šećer, koji se dobija iz šećerne repe, je proizvod rafinacije koja uklučuje niz procesa – alkalizaciju, karbonataciju, fosfataciju, sulfitaciju. Korišćenjem raznih hemijskih jedinjenja se smeđ šećer(braon) izbeljuje i dobijaju se beli kristali šećera. Šećer je ugljeni hidrat: 100 g belog šećera sadrži – 398 kalorija, 98 g ugljenih hidrata. Podjednako su štetni i beli i smeđi šećer ali u smeđem šećeru postoje tragovi minerala u zanemarljivim količinama: 100 g smeđeg šećera sadrži – 390 kalorija, 97,5 g ugljenih hidrata
 
Narodi Azije su proizvodili šećer od šećerne trske nekoliko stotina godina pre naše ere. Evropljani su za šećer saznali od Arapa tek u toku krstaških ratova. Napoleon je napravio revoluciju u proizvodnji šećer jer je naredio da se velike površine zasade sa šećernom repom i naredio je pravljenja pogona za preradu šećera.
Sve do 1872. godine šećer je prodavan u velikim sfernim oblicima veličine hleba koji je morao da se seče na komade a to je bio baš težak posao. Na manje komade su šećer dalje sekle domaćice kod kuće koristeći specijalni nož za šećer “sugar nippers”. Ser Henri Tejt je svoje bogatstvo stekao jer je patentirao sečenje komada šećera u fabrici na kocke šećera. Te šećerne kocke su bile lakše za distribuciju, prodaju i korišćenje .